Ne znam kako vi, ali ja sam odrasla na onome: “Brojim do tri!”
Jadnamimajka ako nisam napravila ono što su mi rekli da napravim prije nego što bi izbrojali svoje. Ok, nikad se zaista te prijetnje nisu ostvarile, ali sama pomisao što bi se moglo dogoditi nakon trojke, ulijevalo mi je strah u kosti!
Danas sam, naivna ja, pokušala ovu odgojnu mjeru iskušati na svom potomku. Naivna, naivna ja…
“Roža, obuci šlape.”
“Ne.”
“Roža, obuci šlape!”
“Ne mama, žao mi je.”
“Žao ti je?”
“Da.”
“Bit će ti kad se razboliš. Obuci. Šlape.”
“Ne.”
“Roža, nemoj da ti brojim do tri!”
“A?”
“Dok izbrojim do tri, ima da si obukla šlape!”
“Može!”
“Bravo.”
“Ti broji, ja sakriti.”
I eto. Ovo je ona. Sakrila se. Ispod deke. Čeka da ju nađem. Bosih nogu, naravno. A ja… Ja brojim. Do deset. Jer tko se nije skrio, magarac je bio. Da, očito je. Netko je u ovoj priči jako blentav i prilično sam sigurna da to nije ona.