Svi znamo koliko je hrvatski jezik težak jezik. A kada su mala djeca u pitanju, on postaje i prilično zabavan.
”Kao ćuko, kao ćuko…”
“Kakav ćuko Roža?”
“Ćuko mama, kao ćuko!”
“Gdje si čula da se pas kaže ćuko?”
“Ne pas! Ćuko mama!”
“Da, ok. Naš pas se zove Bono. Ćuko Bono, ako baš tako želiš…”
“Joooj, ne Bono! Ćuko! Kao ćuko!”
Blijedo ju gledam. Ona uzdahne. ZAKOLUTA MI OČIMA! Između nas je očiti jezični jaz. Vidi da ju ne shvaćam. Ja u glavi vrtim film, pitam se kad smo za psa rekli ćuko…
Nekoliko tjedana nakon. Nakon što sam odustala od razbijanja glave tko i što je “kao ćuko”, mala uzima slikovnicu. Već pomalo očajna, pokazuje mi klauna. KLAUNA.
Jer “kao ćuko” nije “kao pas”. To je klaun Čupko. Simple as that.
I mir je napokon zavladao u našem domu.