Dobila ovo čudo na poklon.
E sada, ne bi tu bilo ništa neobično da se ova biljka navodno u narodu ne zove Udavača. I dalje nisam sigurna jesam li nasjela na foru ili je to zaista tako, ali ajmo se praviti da je to istina.
Nekako mi se u transportu sirota Udavača sva objesila, što bi neki možda uzeli kao poprilično jasan znak, ali ja vam zbilja ne vjerujem u te znakove. Pogotovo kada mi ne idu u korist. Dapače, dala sam joj i mali poticaj (čitajte: preklinjem ju) da mi ne uvene.
Oh da, skoro sam zaboravila! Još jedna interesantna činjenica o Udavači je da ovo đubre može opstati u polusjeni. Što je logično. Jer tako opstajem i ja. Kao i sve sirote udavače, što se toga tiče. Bez sunca na vidiku i svjetla na kraju tunela. Ali ipak čekam. I čekam. Tiho. I strpljivo…
Moram li spomenuti da se On iskreno nada da će biljka crknuti što prije?