Kada smo se uselili u stan, rugala sam se susjedu koji je svako malo na svom balkonu vadio kanoćal (čitaj: dalekozor) i gledao prema gradu. Nije mi bilo jasno što radi i zašto to radi.
Koju godinu kasnije, kanoćal imamo i mi!
Jer kada te prije posla i popodnevne smjene čeka toliko mrsko traženje parkinga na Delti koju vidiš s balkona, a na kojoj je apsolutni kaos svaki dan i svaki sat, zbilja – drugog izbora nemaš nego da malo škicneš kakva je situacija. Mislim, imaš. Ali ovako barem saznaš koliko bi živaca otprilike mogao potrošiti tražeći parking.
Da. Naša zgrada je čudna. Nešto u stilu Hitchcockovog filma Pogled u dvorište.
Pa to ili prihvatiš ili te jednostavno nema.
Ja? Pa evo, još sam tu. Zar ne?