Prvi dan proljeća!
Divan dan. Pravi dan za druženje s mojim biljkama. O da, družim se s njima. Ujutro im poželim dobro jutro. Navečer laku noć. Kroz dan ih okrznem pogledom, pa im se nasmiješim. Namignem. Mahnem. Taknem. Pomilujem. Pročačkam im zemlju. List. Cvijet.
Da. Postajem jedna OD ONIH.
Ali nekako mislim da su to zaslužile. Jer im dolaskom u moje ruke nije baš bio zagarantiran dug i sretan život. No unatoč svemu su uspjele. Rastu, bujaju, listaju, cvjetaju. I ne mogu se tome načuditi. Ne znam što radim krivo, ali očito je to krivo – dobro.
Ok, mojim ukućanima je malo manje dobro. Podređeni su biljkama. Njihov životni prostor se polako smanjuje. Kretanje po stanu i balkonu im je ograničeno. I vjerujte mi kada kažem da me takav omjer snaga ni najmanje ne dira. Jer kada mi njih dvoje budu radili ovakav zen kakav mi rade moje biljke, tada ćemo moći razgovarati i pregovarati o preraspodjeli teritorija.
Ok. Lažem.
Vjerojatno ni tada.
Sigurno ni tada.