Jednom je netko rekao da ako radiš ono što voliš, nećeš raditi ni dana. Zbilja ne znam na čemu je taj bio…
Jer upravo tada radiš kao konj, a umoran si kao pas. Dan ima premalo sati, a tjedan premalo dana. Ponekada imaš osjećaj da bi mogao zaspati na nogama. Ali ne možeš. Jer glava radi non stop. Osjećaš se kao da bi mogao eksplodirati. Od količine posla. Od brige. Od papirologije. Od termina. Od, od, od…
Ali. Uvijek postoji taj ali. Voliš. Jako i prejako. Nešto što si sam stvorio. Nešto što je nastalo iz skica i škrabotina na papiru. Nešto što si sam sazidao i te zidove držiš svom snagom. Jedan kantun te naše BuRe drži moja mama. Drugi držim ja. Kada jedna posustane, druga ju digne. Kada nestane strpljenja, podsjetimo se. Da uvijek dođe trenutak u tom tvom poslu koji će ti izmamiti osmijeh. Trenutak zbog kojeg će ti taj osmijeh na licu i ostati.
Da. Ako radiš ono što voliš – jednostavno i samo voliš.