Jutra ponekada služe za kritičko promišljanje i samoanalizu. ”Kako to hodaš, mama?”, pita mene ona neki dan i bulji mi u stopala.”Kako hodam?”, pravim se začuđenom.”Pa čudno.””Ma o čemu ti, ne hodam čudno.”, iako hodam baš tako – čudno.”Da, hodaš. Ovako…”, demonstrira mi kako hodam. Kao da ja to ne znam.”Uopće ne hodam tako.”, odgovorim…
