O svemu pomalo. I o ničemu previše.
“Jednog dalekog dana sestra i brat su bili u velikoj kući. Bono je lovio muhu. A komarci su letjeli i letjeli i bilo ih je puno, ja sam mahala sa rukama. I mahala i mahala i skoro sam poletjela. Brat je počeo plakati jer se pokakao, pa je mama začepila nos i rekla mu miško….
Kada sam bila u dobi u kojoj je sada moja mala, jedna od glavnih riječi bila mi je: “Čitaj!”, koju sam govorila neprestano, bez prestanka. Sa vojničkim stavom, ne dajući mogućnost izbora. Nedajbože da bi zastali u čitanju. Udahnuli zrak. Čitaj! Čitaj! Čitaj! Ta priča mi je oduvijek bila smiješna i uvijek bih pomislila kako…
Čitanje knjiga navodno produljuje život, a oni koji čitaju – žive dvije godine dulje od onih koji ne čitaju. Međutim, priča je sljedeća. Dogovor je da štedimo. Plan je kupiti novi auto. I ovako nekako izgleda štednja s moje strane. Pas mater, nikad neću naučiti. Iako sam mu pokušala objasniti da je jako teško naći…
Jedna sam od one vrste ljudi koja se usudi kročiti kuglom zemaljskom i baš nekako ne voljeti Malog princa. Da, postojimo. Malo nas je, ali postojimo. U tišini, blago pognute glave, u sramu i strahu da ne budemo pojedeni ukoliko to kažemo naglas. Jasno, lijepa je to knjiga. Poruka je prilično jasna. Ali oprostite mi što…
Ne pamtim kada me neka knjiga ovako takla. Svaki moj živac. Svaku žilu, venu i kapilaru. Svaku misao. Pogodila. Dotukla. Udarila. Šakom u trbuh. Nogom u koljena. Opalila mi šamar u lice. Pala sam, ostala bez daha. Munjevito. Zarobila me. Zavezala. I ne pušta. Sada se samo pitam kako nakon Pacijenta uzeti u ruke…